Милан Ракић (1876–1938) један је од најзначајнијих српских песника с почетка 20. века. Рођен је 30. септембра 1876. године у Београду, у породици књижевника и политичара Димитрија Мите Ракића. После завршене гимназије у родном граду, права је студирао у Паризу.
Његова поезија, настајала у епоси модерне, одликује се дисциплинованим стихом, мисаоношћу, елеганцијом израза и тихим, често песимистичким тоном. Тематизовао је љубав, пролазност, смрт, усамљеност, родољубље и уметност. Антологијске су му песме „Јефимија“, „На Газиместану“, „Долап“, „Симонида“, „Напуштена црква“, „Искрена песма“, „Јасика“…
Ракић је био и истакнути дипломата. Службовао је у Приштини, Скопљу, Солуну, Копенхагену, Софији и Риму, а његово дипломатско искуство повезивало је књижевни рад с бурним историјским догађајима с почетка 20. века.
Године 1922. постао је дописни, а 1934. редовни члан Српске краљевске академије (данас САНУ).
Ракићева поезија и савремене читаоце привлачи прецизношћу израза, музикалношћу стиха и снагом којом лично искуство прераста у универзалну мисао.
Јасика
Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.
На оморини људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
– Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.
Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.
Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од Бога.
Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.
И кад на живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.
И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.
(Песма је објављена после песникове смрти)
