Давне 1846. године, у времену борби за национални идентитет, када уметност има више од естетске улоге, када се буди и језичка и културна свест малих и често поробљаваних народа Европе, настаје овај бисер, храм образовања осмишљен од стране католичког пијаристичког реда- данашња Зрењанинска гимназија. Нико тада није могао да наслути да ће након стотину и осамдесет година, наша гимназија бројати око хиљаду ђака, да ће се у њој неговати и класична и модерна методика наставе и да ће један од главних постулата бити демократизација и слобода свих чинилаца наставног процеса.
Те давне 1846, Европа слути револуције, које ће се окончати Баховим апсолутизмом. Епоха романтизма полако улази у свој зенит и припрема простор реализму и позитивизму, доминацији науке и егзактног односа према свему што ће бити проучавано , а пред почетак 20. века, отвара врата либералном капитализму, милитаризацији и алијенацији индивидуе чији живот интензивирају надолазећи Велики ратови. Потом, поратни одушак, назови победничке и губитничке историје која свој продужетак и привид обнове проналази у рукавцима источног социјализма на Балкану и претварања либералног капитализма на Западу у своју блажу варијанту, а све то под изговором поновне хуманизације живота. И, напослетку, гимназија, и сведочи о овим временима протеклог века, ходајући у корак са духом времена друге половине, уметнички веома плодног и политички ускомешаног 20. века, да би активно закорачила у 21. век који пред појединца поставља високе научне, технолошке и мондијалистичке захтеве, али се и опире општем новом таласу дехуманизације. Школа пред себе поставља оно што је некада био главни захтев сваког хуманистички устројеног друштва- човекољубље, образовање и добар васпитни тон уз неговање способности разликовања добра од зла, лепог од ни мало племенитог, и изнад свега, разликовања,темељно ученог од само информисаног човека.
Кроз све ове трансформације, од гео-политичких, преко душтвено-економских и етичких, пролазила је и Зрењанинска гимназија. Све што дуго траје, на удару је и свих оних недаћа које се око тог ентитета и одвијају.
Те су промене доносиле ново, а сасвим очекивано, из оног старог, одабирале најбоље. Уследиле су и промене службених језика и промене имена школе, уносили се световни садржаји како би се остваривала неопходна популаризација и приступачност образовања и најсиромашнијима. Добро је да је тако, јер школа која би неговала елитизам, стварала би једно неуравотежено друштво и самој себи онемогућавала напредак. Све ове етапе, сви ови језици, сви народи, створили су данашњу мултикултуралну, сачували и однеговали мултиетничку и мултитрадиционалну баштину. У томе и јесте кључ нашег трајања и нашег успешног васпитања и образовања ученика!
Ни једна од ових промена није умањила основну намену наше школе, ни промена курикулума, ни промена државних система, нити стварање нових културних и политичких миљеа, нити промена назива града , нити друштвених уређења. И тадашња гимназија као и ова данас, у својој основној агенди има – дете и његово образовање и васпитање!
Ретко која институција савременог доба, а и протеклих времена, може да се подичи оваквом постојаном улогом и ненарушивим положајем у ужој и широј друштвеној заједници.
Имајмо у виду да смо сви ми део тог образовног континуитета и да нам је дата привилегована могућност да се уткивамо у дуговечност ове институције од стратешког значаја-Зрењанинске гимназије!
Драги ђаци, колеге и колегинице, суграђани, позивам вас да са пуним правом сматрате себе привилегованим актерима живота наше школе и тим поводом, са највећим осећањем поноса, честитам вам овај јубилеј!
в. д. директора: Светлана Тодоровић Гвозденовић
