Ове године навршава се сто година од рођења српског писца, драматурга и есејисте, академика Павла Угринова (Мол, 15. април 1926 – Београд, 23. јун 2007), значајне личности српске књижевности и културе друге половине XX века.
Угринов је детињство и рану младост провео у Зрењанину, граду који ће својом мултикултуралношћу оставити снажан траг на његово формирање и рана интересовања за књижевност и позориште. Управо у том окружењу Угринов је стекао прва читалачка искуства и започео пут који ће га одвести у књижевни и позоришни живот Београда.
Већ за прву књигу, поему Бачка запевка (1955) добио је Бранкову награду за поезију. Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору, Врт, Елементи, Домаја, Фасцинације, Задат живот, Царство земаљско, Отац и син, Без љубави, Топле педесете, Savon de fleurs, Утопија, Бесудни дани, Без љубави; новела Исходиште, прозна дела: Сензације, Речник елемената. Љубав и доброта, Ван света, као и тротомни дневник Нулта егзистенција.
Аутор је и мноштво сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. У културну историју уписан је и као редитељ прве југословенске поставке Бекетовог комада „Чекајући Годоа“ и суоснивач Атељеа 212.
Добитник је најпрестижнијих одличја за књижевност: НИН-ове и Андрићеве награде.
